DOBIJANJE PČELINJIH PROIZVODA - 2 February 2009 - PCELARSTVO
 
Thursday
08.12.2016
12:47
Welcome Guest
RSS
 
P C E L A R S T V O
Main Registration Login
Site menu

News topics
kosnice [13]
vrste kosnica
pcele [1]
vrste pcela
medonosno bilje [0]
korisni saveti [20]

Main » 2009 » February » 2 » DOBIJANJE PČELINJIH PROIZVODA
DOBIJANJE PČELINJIH PROIZVODA
14:27
Veroljub Umeljić


      Pčele stvaraju (prikupljaju) sledeće proizvode koji su korisni za široku ljudsku upotrebu: med, vosak, cvetni prah i pergu, propolis, mleč i pčelinji otrov.
      Za pčelare se takođe mogu, uslovno, smatrati pčelinjim proizvodima i matice i rojevi, jer se celokupna tehnika pčelarenja može opredeliti i usmeriti samo na njihovo dobijanje radi plasmana na tržište.
      U tekstu će biti reči o dobijanju pčelinjih proizvoda korisnih za široku ljudsku upotrebu.



MED
      Med je svakako najpoznatiji i najomiljeniji pčelinji proizvod. Hranljiva i lekovita svojstva meda su od davnina poznata, pa se u narodu koristi i kao hrana i kao lek.
      Uz korišćenje jakih pčelinjih zajednica, pčelari mogu da utiču na povećanje prinosa meda blagovremenom seobom društava na izdašne pčelinje paše.
      Priprema jakih pčelinjih društava i dobijanje meda, uz korišćenje više paša, neće biti predmet ovog napisa, jer to spada u širu oblast tehnike pčelarenja. Biće reči o raznim pakovanjima meda radi postizanja boljih finansijskih efekata na tržištu.

      Pakovanje saća u medu. Jedan broj najkvalitetnijih, odnosno najlepših ramova sa medom, sa mladim saćem i svim ćelijama poklopljenim, nećemo da cedimo već ih odlažemo u posebna tela. Njih u toku godine koristimo za isecanje radi pakovanja u tegle koje zatim zalivamo medom. Tako dobijamo „saće u medu“ koje za mnoge ljubitelje pčelinjih proizvoda predstavlja pravi delikates. Saće sa medom, koje stavljamo u tegle, i med kojim ga zalivamo, preporučljivo je da budu sa bagremove paše, ili sa neke druge, čiji med duže ne kristališe.
      Koliko ćemo najlepših ramova sa medom da ostavimo, radi pakovanja saća u medu, zavisi od ličnih mogućnosti plasmana tog proizvoda.
      Pre isecanja treba, svakako, odstraniti žicu iz saća. Mnogi pčelari se muče kako to da urade, a da ne oštete površinu saća. Evo jednostavnog načina. Ram okačimo na stalak za ramove, pa onda presečemo žicu na spoljnim stranama bočnih letvica i krajeve ispravimo. Zatim svaku žicu posebno zagrejemo spajajući njene krajeve sa izvodima električnog žvrka. Čim jednu žicu zagrejemo, prihvatamo kraj kleštima i veoma lako i jednostavno je izvlačimo. Kada sve žice iz sata izvučemo, ram polažemo na unapred pripremljenu čistu dasku. Zatim zagrejanim tankim nožem obrezujemo saće okolo, pored sve četiri letvice rama. U zavisnosti od veličine, odnosno oblika ambalaže, isecaćemo komade saća odgovarajućih dimenzija i stavljati ih u tegle, koje zatim dopunimo medom i zatvaramo. Time je taj posao završen.



Sl. 1. Pakovanja saća u medu

      Med u saću. Mnogi potrošači veoma cene med u saću. Pčelari ovaj proizvod nude tržištu u raznim oblicima. Najjednostavnije je ceo ram, sa satom punim meda i svim poklopljenim ćelijama, obložiti folijom i vakuumirati, pa ga tako nuditi potrošačima. Ovakvi ramovi sa medom se uglavnom prodaju na raznim pčelarskim izložbama.
      Dovitljivi pčelari izrađuju providne kutije raznih veličina staklene ili od debljeg pleksiglasa, u koje pakuju ramove sa satovima punim meda, i tako ih izlažu i nude potrošačima.



Sl. 2. Ramovi sa medom u saću



      Za tržište su mnogo praktičniji manji ramčići sa medom u saću, tzv. boksesi. Kada pčele potpuno izgrade saće u umetnutim ramčićima, napune ga medom i poklope sve ćelije, ramove sa boksesima oduzimamo iz košnice i pakujemo ih u odgovarajuće kutije u kojima ih otpremamo na tržište.
      Boksesi mogu biti drveni ili plastični, koji se izrađuju u kompletu sa dvodelnim, takođe plastičnim, providnim kutijama, u koje se kasnije pakuju, kada ih pčele izgrade i napune medom. Dimenzije ovih ramčića su prilagođene standardnim merama medišnih ramova, tako da se po nekoliko komada može u njih ugrađivati.
      Za potrošače su interesantni i okrugli boksesi, koji se ugrađuju u specijalne plastične ramove i tako dodaju pčelinjim društvima radi izgradnje saća i punjenja medom. Kada su ćelije poklopljene, Boksese vadimo i pakujemo u odgovarajuće kružne kutije. Treba napomenuti da će pčele kvalitetno da izgrade saće u boksesima i da ga potpuno napune medom i poklope, samo na jakoj paši.



Sl. 3. Okrugli boksesi za dobijanje meda u saću

      Voće u medu. Za potrošače su veoma privlačna i predstavljaju pravi delikates, pakovanja raznog voća u medu. Za to se najčešće koriste zreli, očišćeni plodovi oraha, lešnika i badema. Vešti pčelari, pored pomenutih plodova, pakuju i cele ili lepo isečene komade raznog osušenog i kandiranog voća, kao što su suvo grožđe, šljive, kajsije, smokve, banane, kivi, ananas itd. Odabrani plodovi se pažljivo spakuju u teglu pa se zatim zaliju čistim bagremovim medom. Uz interesantnu ambalažu, maštovito spakovano voće zaliveno medom, pored toga što je izuzetna poslastica, predstavlja i pravi ukras.



Sl. 4. Voće u medu




VOSAK
      Vosak se odavno primenjuje u narodnoj medicini kao lekovito sredstvo. Voštani poklopčići sa medom, koji se dobijaju otklapanjem saća pri ceđenju meda, žvakanjem blagotvorno deluju pri lečenju sinusa i astme. Slični efekti se postižu i korišćenjem meda u saću. Vosak se koristi i u vidu obloga, koje mogu biti i u smeši sa propolisom i medom.

      Dobijanje voska. Vosak je jedan od dragocenih pčelinjih proizvoda. Po ekonomskom značaju on je na drugom mestu, odmah iza meda. Međutim, po značaju za pčelarstvo, ako nije na prvom mestu, vosak je sigurno ravnopravan sa medom. Bez rezervi voska jednostavno nema savremenog pčelarenja košnicama sa pokretnim saćem. Naime, pri početku bavljenja pčelarstvom i daljem razvoju pčelinjaka, nije neophodno da imamo rezerve meda, u bilo kakvom obliku, ali bez rezervi voska, odnosno voštanih satnih osnova, nemoguće je baviti se ovim poslom. Najveće količine voska koriste se u pčelarstvu. Zato je potrebno da tokom cele sezone vodimo računa da nam ni najmanja količina voska, odnosno saća, ne propadne.
      Osnovni način dobijanja voska je pretapanjem starog i deformisanog saća. Ramove koje smo iz košnica izvadili, radi pretapanja saća, treba odmah i pretopiti. Ako su samo nekoliko dana van košnice, voštani moljac će početi da ih razara i uništava. Ako budemo neoprezni, ubrzo će od saća ostati samo paučina i tragovi moljaca. To bi predstavljalo veliku štetu koju ne smemo da dozvolimo.
      Topljenje saća spada u „prljave“ i ne baš omiljene pčelarske poslove. Međutim, iz već navedenih razloga, taj posao moramo da obavljamo, i to bez odlaganja, trudeći se pri tome da iz saća iscedimo što veću količinu voska. Srećna je okolnost za pčelare što vosak ima nisku tačku topljenja i što ima manju specifičnu težinu od vode, što ne upija vodu i ne meša se sa njom. Sva oprema i sve metode za topljenje saća zasnovane su na ovim osobinama voska.
      Tačka topljena voska je između 56 i 64ºC1 , tačka ključanja je od 80 do 84ºC, kada u vosku ima vode, a čist vosak ključa, kada iz njega ispari voda, tek na 180ºC. Tačka samozapaljenja voska je na oko 290ºC. Specifična težina voska, na temperaturi od +15ºC, iznosi od 0,956 do 0,969. Što su temperatura topljenja i specifična težina veći, utoliko je vosak kvalitetniji. Vosak se dobija topljenjem starog ili deformisanog saća, satova građevnjaka, zaperaka i voštanih poklopaca mednih ćelija, dobijenih pri ceđenju meda ili čišćenjem podnjača prilikom prvog prolećnog pregleda. Sav ovaj materijal, koji služi za pretapanje i dobijanje voska, naziva se voština. U zavisnosti od kvaliteta ona sadrži od 40-97% čistog voska2. Kvalitetnija je i više čistog voska sadrži voština bele, žute do ćilibarne boje, koju sačinjava „mlado“ deformisano saće, zatim satovi građevnjaci, zaperci i voštani poklopci mednih ćelija. Manje čistog voska sadrži staro saće, tamne do crne boje, iz koga je se izleglo mnogo generacija pčela.

      Korišćenje rama građevnjaka za povećanu proizvodnju voska. Kada u košnicu, u kojoj je smešteno jače pčelinje društvo, postavimo prazan ram u kome smo za satonošu zalepili samo traku satne osnove, široku 10 mm, pčele će u njemu izgraditi sat sa trutovskim ćelijama. Ram sa tako izgrađenim satom nazivamo ram građevnjak.
      U košnicama sa širokoniskin ramovima koristi se normalni ram za izradu građevnjaka. I kod košnica sa visokim ramovima, možemo, u cilju izgradnje građevnjaka, u plodište postaviti normalni ram. Međutim, izgradnja će biti brža ako za to koristimo poluram, u kom slučaju će pčele graditi satove i na satonoši i na donjoj letvici rama. Iz istih razloga možemo plodišni ram pregraditi po sredini horizontalnom letvicom. Može se koristiti i izgrađen plodišni ram u kome odsečemo i uklonimo donju polovinu sata a gornju polovinu zadržimo. Možemo u plodište staviti izgrađen poluram, pa će pčele na donjoj letvici izgraditi građevnjak. U tehnici pčelarenja nije neophodno korišćenje rama građevnjaka, već je to stvar opredeljenja pčelara, kao što je u ostalom slučaj i kada su u pitanju mnogi drugi pčelarski pristupi.
      Ram građevnjak može da se koristi iz dva razloga:

  • kao način za povećanu proizvodnju voska
  • kao biološka metoda suzbijanja varoe
      Ako ram građevnjak koristimo za povećanje proizvodnje voska, treba ga koristi u jakim društvima u vreme intenzivnog medobera. Postavljamo ga u plodište između krajnjeg rama sa leglom i rama sa polenom i medom. Praktikuje se istovremeno korišćenje jednog rama građevnjaka. U tako dodatom ramu pčele će ubrzano graditi sat sa trutovskim ćelijama u koje će matica odmah početi da polaže trutovska – neoplođena jaja. Kada pčele izgrade 2/3 sata, njega treba iseći i ram ponovo vratiti na isto mesto. Sat treba iseći pre nego što se trutovska jaja preobraze u larvice, kako pčele nebi uzalud trošile vreme, med i polen, spravljajući hranu za ishranu trutovskog legla. Isečeno saće je pogodno za pretapanje u vosak u sunčanim topionicima. Ram iz koga smo isekli saće koristimo u istom društvu ponovo na opisani način.
      Korišćenjem ramova građevnjaka iz jednog društva se može u toku aktivne sezone dobiti 400-600 grama3 najkvalitetnijeg voska.






Sl. 5. Ramovi građevnjaci

      Saće nožem isecamo iz ramova i lomimo ga na manje komade. Sa ramova treba odmah dobro očistiti ostatke voska i eventualno nagomilani propolis, koga treba posebno odvajati i čuvati. Istom prilikom treba specijalnim strugačem očistiti i kanal na donjoj strani satonoše, u koji se postavlja satna osnova pri ugradnji u ram.
      Pre ponovne ugradnje satnih osnova, korišćene ramove treba termički dezinfikovati plamenom let-lampe ili plinskim gorionikom.
      Pre topljenja saća treba predvojiti kvalitetniju od lošije voštine i ne topiti ih zajedno. Prvo treba pretapati kvalitetniju a zatim lošiju voštinu. Ako istopljeni vosak namenjujemo tržištu onda i njega treba odvajati, jer veću tržišnu vrednost ima vosak svetlije boje, dobijen od kvalitetnije voštine.Pri topljenju voštine iz nje ne možemo da iscedimo sav vosak. U zavisnosti od korišćene opreme i primenjene tehnologije, pretopljena i isceđena voština, koju sada nazivamo voskovarina, sadržaće i do 40% voska4. Kada voskovarina, stisnuta u šaci, obrazuje loptu koja se ne raspada, znači da ona još uvek sadrži visok procenat voska. Ako od voskovarine, stisnute u šaci, ne možemo da obrazujemo loptu, već se ona raspada, to znači da ona sadrži mali procenat voska.
      Pčelari koriste razne načine i opremu za topljenje saća. Od jednostavnih presa pa do solarnih, električnih, vodenih i parnih topionika. Često se koriste i topionici koje spretniji pčelari sami izrađuju od priručnih delova i odbačenog materijala. Oprema za topljenje voska treba da je efikasna u smislu da se njenim korišćenjem iz voštine dobije što veći procenat voska. Mnogo je važnije da oprema zadovolji ovaj zahtev, nego da bude lepog izgleda.
      Delove opreme koji su u direktnom kontaktu sa voskom ne treba izrađivati od čistog gvožđa, jer bi u tom slučaju istopljeni vosak imao neprirodnu crnu boju. Najbolje je da ovi delovi budu od prohromskog materijala ili da površine budu emajlirane.




POLEN (CVETNI PRAH)
      Polen je takođe dragoceni dar prirode, bogat izvor belančevina, i veoma je koristan za funkcionisanje ljudskog organizma. Uobičajeno je da se koristi pomešan sa poluukristalisanim medom, u odnosu 100-200 grama polena na 1 kg meda. Praktično isto delovanje na ljudski organizam ima i perga.

      Skupljanje cvetnog praha. U zavisnosti od mesta postavljanja na košnici, u praksi se koriste dve osnovne vrste skupljača cvetnog praha, i to: unutrašnji i spoljni.

      Unutrašnji skupljači cvetnog praha se postavljaju na podnjaču, ili, što je mnogo češći slučaj, ugrađuju se u specijalne podnjače. Pčele, kada uđu kroz leto, na putu ka saću, moraju da prođu kroz otvore mrežice skupljača. Ovih skupljača polena ima više vrsta i najčešće čine sastavni deo podnjača. Mogu se ugrađivati kako u niske, mrežaste, tako i u visoke podnjače. Konstruišu se tako da pčele, po sletanju na poletaljku, na putu ka saću moraju da prođu kroz mrežicu skupljača, pri čemu im sa nogu otpada polen i zadržava se u fioci, koja je postavljena ispod mrežice.



Sl. 6. Mrežasta podnjača sa unutrašnjim skupljačem polena

      Pri korišćenju unutrašnjih skupljača, sve trunje i ljuspice voska koje otpadaju sa saća, kao i po neka varoa, padaće u sakupljeni polen, pa je potrebno da ga naknadno prečistimo. Prednost ovih skupljača je u tome što pčele ne lutaju pri njihovom aktiviranju, i nije im potreban period za privikavanje, i što je, u slučaju iznenadne kiše, sakupljeni polen zaštićen i teže može da se ovlaži.



Sl. 7. Spoljni skupljač polena




      Spoljni skupljači cvetnog praha se postavljaju na poletaljku, tako da poklapaju leto, pa su pčele prinuđene da u košnicu ulaze kroz skupljač.
      Korišćenjem spoljnih skupljača dobijamo čist polen, bez stranih primesa, Međutim, po njihovom postavljanju na košnice, pčele će po povratku sa paše lutati oko skupljača, jer im je potrebno neko vreme da se naviknu da ulaze u košnicu kroz nešto izmenjeni položaj leta.
      Pri upotrebi spoljnih skupljača moramo da vodimo računa i o vremenskim prilikama, pa ako ima izgleda za kišu, sakupljeni polen treba pokupiti iz fioka, da se nebi ovlažio.
      Spoljni skupljači cvetnog praha mogu se izrađivati od raznih materijala. Pored skupljača od drveta, mogu biti i od lima ili plastike.

      Komora za sušenje polena. Polen sakupljen pomoću skupljača sadrži oko 18% vode5. U takvom stanju on se ne može čuvati, jer bi se brzo ukvario. Kada se radi o manjim količinama polena, treba ga, po vađenju iz fioke skupljača, sipati u tankom sloju na čist papir, i u suvoj prostoriji ga dobro osušiti. Suši se u hladu, nikako na suncu. Za ubrzano sušenje većih količina polena, koriste se specijalne komore. One su napravljene u obliku ormara, sa policama u vidu fioka, čija su dna od mreže sa okcima #1 mm. Vrata komore su zamrežena istom mrežom.
      Polen za sušenje se stavlja u police, u tanjim slojevima. U komoru se, ispod polica, pomoću električnog grejača sa ventilatorom, ubacuje zagrejani vazduh. Umesto grejača može da posluži i bolji fen za sušenje kose.


Sl. 8. Komora za sušenje polena

      Temperatura vazduha u komori ne sme da prelazi 45ºC6 , što se reguliše ugradnjom termostata. O ovome se strogo mora voditi računa, jer bi viša temperatura uništila sve korisne materije u polenu. Osušeni polen se može čuvati i po nekoliko meseci u staklenim, dobro zatvorenim posudama, na suvom, hladnom i tamnom mestu.

      Alat za vađenje perge iz ćelija saća. Konzervirani cvetni prah – pergu, iz ćelija saća možemo da vadimo pomoću naročitih malih alata, napravljenih za tu namenu. Alat se sastoji od metalne cevčice, spoljnjeg prečnika 5 mm, sa što tanjim zidovima. Na gornjem kraju cevčice je prstenasti ili poluloptasti oslonac za prste. U cevčicu se uvlači klip odgovarajućeg prečnika, sa malim zazorom, tako da može kroz nju lako da klizi. Na gornjem kraju klipa je, takođe, prstenasti ili poluloptasti oslonac za palac. Na klipu, između dva oslonca, postavljena je opruga koja klip vraća u gornji položaj. Donji deo cevčice, držeći je za oslonac (klip je u gornjem položaju), utisnemo u ćeliju u kojoj je perga koju želimo da izvadimo. Kada izvadimo cevčicu iz ćelije, perga će ostati u njoj. Stiskanjem klipa vadimo pergu iz cevčice u odgovarajuću posudu.



Sl. 9. Alat za vađenje perge iz ćelija saća



PROPOLIS
      Propolis predstavlja prirodni antibiotik. Kao lekovito sredstvo se od davnina koristi i u ljudskoj upotrebi. Najčešće se upotrebljava u vidu raznih masti ili rastvoren u 96% alkoholu u koncentraciji 10-30%. Ako smeši meda, polena i mleča dodamo i 20 grama propolisa, ona će još više dobiti na vrednosti.
      Osobinu pčela da sve pukotine, nepotrebne otvore i rastojanja između pojedinih delova košnica, manja od 5 mm, zatvaraju propolisom, pčelari iskorišćavaju, pa postavljanjem raznih mreža i rešetki veštački izazivaju pčele da u košnicu donose što više propolisa, zatvarajući njime novostvorene šupljine.

      Skidanje proplisa pčelarskim nožem. Znatne količine propolisa mogu se sakupiti u toku sezone i bez korišćenja dodatnog pribora. Pri svakom pregledu pčelinjih društava treba pčelarskim nožem skidati „višak“ propolisa, nagomilan između pojedinih sastavnih delova košnica. Ovo je dvostruko korisna radnja. Prvo, sakupićemo izvesnu količinu propolisa, a kao drugo, nagomilani propolis može da promeni neka rastojanja u košnici, pa njegovim uklanjanjem to sprečavamo. Ovako sakupljen propolis nije prvoklasan, jer u sebi može da ima raznih primesa, kao na primer izvesnu količinu voska, delove zgnječenih pčela, raznog trunja i slično. Međutim, ni sa ovom radnjom ne treba preterivati. Početkom jeseni treba prekinuti sa oduzimanjem propolisa na ovaj način, i omogućiti pčelama da zatvore nepotrebne otvore, i na taj način utople svoje stanište pred nastupajuću zimu.

      Plastična folija ili platno kao „skupljač“ propolisa. Neki pčelari, umesto drvenih poklopnih dasaka, koriste plastične folije ili deblje platno. Pčele se time stimulišu za unošenje velikih količina propolisa, koga lepe između ivica satonoša i folije, odnosno platna. Tako nagomilan propolis se povremeno skida pčelarskim nožem.

      Mreže i rešetke za sakupljanje propolisa. Veoma jednostavan način za sakupljanje čistog i kvalitetnog propolisa je korišćenje mreža i rešetki pogodnih za ovu namenu. One se postavljaju preko satonoša, odignute od njih 4-5 mm. Kada pčele otvore na njima popune propolisom, uklanjamo ih iz košnica i držimo u zamrzivaču sat vremena. Zatim ih vadimo i savijajući ih oduzimamo propolis iz njih.



Sl. 10. Mrežasti skupljač propolisa

      Skupljač propolisa od drvenih letvica. Takozvani Vaščukov skupljač propolisa jednostavne je izrade, a pri tome veoma efikasan. On se sastoji od 12 drvenih letvica širokih 20 mm, debelih 6 mm, dugih 230 mm, između kojih su rastojanja 2-3 mm. Letvice su spojene sa dve trake izrezane od deblje plastične folije. Skupljač se stavlja preko satonoša, popreko, a iznad njega poklopna daska. Kada pčele sva rastojanja između letvica napune propolisom, skupljač vadimo, i kao u predhodnom slučaju ohladimo ga u zamrzivaču, a zatim savijanjem oduzmemo propolis.Najviše propolisa može se sakupiti u drugoj polovini leta. Treba znati da za vreme velikog unosa nektara pčele slabo sakupljaju propolis. Od jedne košnice može se pomoću prikazanih skupljača dobiti oko 100-150 grama7 propolisa.



Sl. 11. Vaščukov skupljač propolisa
      Ako u košnici stvorimo veštačku promaju, ostavljanjem manjih otvora između pojedinih tela, ili tela i poklopne daske, prinos propolisa može se povećati i do 400 grama8 po društvu, ali treba imati u vidu da se time pčele brže iscrpljuju.




MATIČNI MLEČ
      Čudesno delovanje matičnog mleča u pčelinjem društvu, uticaj na razvoj, rast, dugovečnost i plodnost matice, predmet je stalnog proučavanja njegovog sastava i osobina i mogućnosti korišćenja u ljudskoj upotrebi. Treba reći da sastav mleča ni do danas nije do kraja istražen. Još uvek je ostalo oko 2,5% nedefinisanih supstanci koje se nalaze u sastavu mleča. Možda se baš u tom delu krije čudesna moć matičnog mleča?
      Svojim izuzetnim svojstvima matični mleč blagotvorno deluje i na ljudski organizam. Najčešće se koristi kada se mešavini meda i polena na 1 kg doda 10 grama mleča.

      Dobijanje matičnog mleča. Tehnika dobijanja matičnog mleča se u principu podudara sa prvih 7 dana tehnike uzgoja matica, odnosno matičnjaka, posmatrano od trenutka polaganja jaja. Sve metode uzgoja matičnjaka mogu se koristiti i za dobijanje mleča. Zato pčelari koji žele da se ozbiljnije bave dobijanjem mleča, treba dobro da prouče i tehniku uzgoja matica.
      Manju količinu matičnog mleča možemo da dobijemo obezmatičavanjem pčelinjeg društva, izazivajući negu prisilnih matičnjaka. Takođe i iz rojevih matičnjaka može se oduzimati mleč. Međutim, u oba slučaja problem je što neznamo tačnu starost larvica, pa je teško odabrati pravi trenutak za uzimanje mleča.
      Za dobijanje veće količine mleča, treba primeniti tehniku prilagođenu Dulitlovoj metodi presađivanja larvica, pri uzgoju matica. Za dobijanje mleča nije bitan kvalitet matice od čijih jaja koristimo larvice za presađivanje. I u ovom slučaju koristimo posebno pripremljena i jaka odgajivačka pčelinja društva. Presađivanje larvica može da se obavlja po već poznatim metodama, (na suvo, na mleč, pomoću aparata). Larvice treba da su stare oko 12 sati, ali ne više od 24 sata. Jednom snažnom odgajivačkom društvu možemo dati na negu do 60 larvica. Treba naglasiti da društva koja neguju matičnjake, moraju obavezno da imaju u izobilju polena, a korisno je da im u to vreme damo i polensku pogaču. Takođe, ako je bespašni period, odgajivačka društva treba prihranjivati tečnom hranom.

  

Sl. 12. Vađenje mleča

      Mleč oduzimamo iz matičnjaka starih oko 3 dana. Najkvalitetniji matični mleč se dobija iz matičnjaka starosti 60-66 sati9, najviše do 72 sata, računajući od trenutka presađivanja larvica.
      Pre oduzimanja mleča treba matičnjake oštrim nožem, ili skalpelom skratiti i iz njih odstraniti larvice. Mleč se vadi u odgovarajućoj čistoj prostoriji, pomoću vakuum pumpice ili raznih drvenih ili plastičnih kašičica. Od 1000 matičnjaka može se dobiti do 350 grama čistog mleča10. Za dobijanje 1 grama mleča u proseku je potrebno 4 matičnjaka. U iste početke matičnjaka možemo ponovo presaditi larvice i vratiti ih odgajivačkom društvu na ponovnu negu. Dobijeni mleč poželjno je procediti kroz fino cedilo, da bi se odstranile čestice voska, a zatim se zatvara u male flašice (najpovoljnije su od 10 grama), ili veće tegle i odmah se smešta u frižider na temperaturu +3ºC11.
      Pri stavljanju mleča u bočice, treba ih češće stresati, tako da sav vazduh iz njih izađe. Bočice mlečom punimo do vrha. Preko mleča treba kanuti nekoliko kapi 40% alkohola, koji će pokriti celu površinu mleča i sprečiti njegovo kvarenje. Napunjene i zatvorene bočice treba vrhom potopiti u rastopljeni vosak.
      Za duže čuvanje mleča neophodno je da bude duboko zamrznut ili liofilizovan12. Brzom liofilizacijom matični mleč se pretvara u prah i može se čuvati duže vreme bez promene.
      Prilikom upotrebe matični mleč se najčešće meša sa fino ukristalisanim medom, u odnosu 5-10 grama mleča na 1 kg meda.


      Pribor za vađenje mleča. Mleč iz matičnjaka može da se oduzima malim drvenim ili metalnim lopaticama kao i vakuum pumpicama.

      Drvenu lopaticu možemo sami jednostavno da napravimo od komada mekog drveta, dužine oko 80 mm, debljine oko 1 mm a širine 7,5 mm. Na jednom kraju lopatica je polukružno zaobljena, a na drugom zašiljena u obliku čačkalice. Zašiljenim krajem uklanjamo larvicu iz matičnjaka, a zaobljenim vadimo mleč.

      Metalna lopatica je izrađena od nekorodirajućeg, prohromskog materijala i slična je igli za presađivanje larvica, stim što je jedan kraj spljošten i povijen, širine 7,5 mm, sa zaobljenim vrhom, a drugi kraj je povijen i zašiljen.

      Vakuum pumpica se sastoji od staklene bočice, kroz čiji zatvarač su provučene dve krive cevčice. Na kraj jedne cevčice navučeno je tanko gumeno crevo, na čijem drugom kraju je umetnuta kraća staklena cev. Tu cev stavljamo u usta a drugu, slobodnu cevčicu, zaranjamo u mleč u matičnjaku. Ustima uvlačimo vazduh, stvarajući u bočici potpritisak, zbog čega će mleč iz matičnjaka, kroz drugu cevčicu, biti usisan u bočicu. Kod ove naprave je važno da bude dobro zaptivanje između zatvarača i bočice, kao i između cevčica i zatvarača.



Sl. 13. Vakuum pumpica za vađenje mleča





PČELINJI OTROV
      Pčelinji otrov je najmanje korišćen pčelinji proizvod u ljudskoj upotrebi. Koristi se protiv reumatskog zapaljenja zglobova. Takođe, od njega se spravljaju vakcine kojima se smanjuje osetljivost na pčelinje ubode. U nekim zemljama se proizvode masti i drugi lekovi na bazi pčelinjeg otrova. Pčelinji otrov pčela ne luči iz tela radi odlaganja, već se nalazi u rezervoaru otrovne žlezde, sve dok ona nije prinuđena da ga u samoodbrani upotrebi, pri čemu i sama najčešće ugine. Međutim, pčele se mogu prinuditi da izbace otrov, a da pri tome ne izgube život. Tek izlučen pčelinji otrov je u obliku prozirne tečnosti, sveže dehidriran je u vidu beličastog praha, a pri izlaganju sunčevoj svetlosti požuti. Pčele 15-to dnevne starosti sadrže najviše otrova, oko 0,3 mg.

      Uređaj za sakupljanje pčelinjeg otrova baziran je na osnovu osobine pčela da ispuštaju otrov posle razdraživanja odgovarajućim električnim udarom. Pri tome one ne gube žaoku i ostaju žive. Ovu osobinu pčela je polovinom prošlog veka prvi otkrio, i informaciju o praktičnom načinu sakupljanja njihovog otrova objavio, A. W. Benton13, po kome se ova metoda i naziva. Uređaj se sastoji od izvora električne energije, automatskog elektrostimulatora, elektroaplikatora, sakupljača pčelinjeg otrova i elektroinstalacije.
      Izvor električne energije treba da ima napon 6-12 V. Najjednostavnije je da se koriste odgovarajuće baterije ili akumulator automobila. Svakako da može da se koristi i naizmenična struja napona 220 V ali isključivo preko odgovarajućeg ispravljača električne energije, koji reguliše napon i jačinu struje na odgovarajući nivo, potreban za priključenje automatskog elektrostimulatora.
      Automatski elektrostimulator je uređaj koji reguliše jačinu strujnog udara na pčele, koja iznosi od 0,22-0,29 A14, i trajanje impulsa od 0,1-10 sekundi15. Za sakupljanje 1 grama pčelinjeg otrova, potrebno je izvršiti elektrostimulaciju 3000-10000 pčela16. Na jedan elektrostimulator može da se poveže veći broj elektroaplikatora, tako da se istovremeno može sakupljati pčelinji otrov iz više košnica. Taj broj se kreće od 10 pa do 100 košnica.
      Elektroaplikator, predstavlja niz namotaja žice prečnika 0,2 mm. Namotaji su na međusobnom rastojanju 3-4 mm. Veličina i oblik okvira elektroaplikatora zavisi od dimenzija košnice i mesta postavljanja.

  

Sl. 14. Vertikalni i horizontalni elektroaplikatori sa sakupljačima pčelinjeg otrova

      Sakupljač pčelinjeg otrova je najčešće staklena ploča, debljine 2-5 mm, a ostale dimenzije zavise od veličine prostora u okviru elektroaplikatora u koji se smešta. I debljina staklene ploče treba da bude usklađena sa unutrašnjim rastojanjem između namotaja žice elektroaplikatora, tako da, kada se postavi u okvir, onosno između namotaja, žice treba da leže na površinama stakla. Inače, ako postoji veći zazor između namotaja i staklene ploče, pčele će se tu zaglavljivati i uginjavati. Prema mestu postavljanja sakupljači mogu biti spoljni ili unutrašnji a po položaju postavljanja horizontalni ili vertikalni. Spoljni sakupljači se postavljaju na poletaljku košnice, a unutrašnji mogu biti na podnjači, preko satonoša ili u položaju ramova. Sakupljači koji se postavljaju na poletaljku, podnjaču ili preko satonoša su horizontalni, a oni koji se postavljaju u položaju ramova su vertikalni. Ako sakupljače postavljamo na podnjaču ili preko satonoša, potrebno je za njih obezbediti dodatni prostor, na primer, ugradnjom odgovarajućih prstenova ili korišćenjem dubokih podnjača odnosno zbegova.



Sl. 15. Postavljanje vertikalnog sakupljača pčelinjeg otrova




      Elektroinstalacija povezuje izvor električne energije sa automatskim elektrostimulatorom i njega sa elektroaplikatorima. Sastoji se od izolovanih kablova odgovarajuće dužine i preseka.



Sl. 16. Položaj horizontalnog sakupljača pčelinjeg otrova sa automatskim elektrostimulatorom i elektroinstalacijom

      Sakupljanje pčelinjeg otrova. Prvi način17 - Otrov se sakuplja iznad ili u pčelinjem gnezdu trokratnom elektro stimulacijom društva, u vremenskim intervalima po 10 dana. Stimulacija pčela se obavlja u odgovarajućim impulsima, u trajanju 2-3 sata svaki put. Istovremeno mogu da se koriste i po dva elektro aplikatora sa sakupljačima otrova, sa ukupnom površinom stakla od 1600 cm2. Kao rezultat, od jednog društva može da se dobije u proseku 600-800 mg pčelinjeg otrova. Dehidrirani otrov sa sakupljača se skida žiletom i čuva u odgovarajućim malim teglicama, dobro zatvorenim, u tamnom i hladnom prostoru.
      Drugi način18 - Sakupljač se postavi na poletaljku jakog pčelinjeg društva, gde stoji 5-10 minuta neuključen, da se pčele naviknu da prelaze preko njega. Zatim se uključi struja. Društvo se tretira izjutra, u toku 45 minuta, pa se učini prekid od oko 1 sata, a zatim se tretman ponavlja u istom trajanju. Potom se napravi trodnevna pauza, posle koje se postupak ponavlja. Po jednom tretiranom društvu prosečno se dobije oko 1,5 grama otrova. Sakupljanje pčelinjeg otrova u vreme glavne paše ne deluje nepovoljno na biološko stanje društva.
      U vreme prikupljanja pčelinjeg otrova pčelar mora da bude dobro zaštićen, jer su pčele veoma razdražene i bezobzirno ubadaju.

  

Sl. 17. Skidanje dehidriranog pčelinjeg otrova i pakovanje u posudi




Category: korisni saveti | Views: 1942 | Added by: pcelarstvo | Rating: 0.0/0 |
Total comments: 0
Name *:
Email *:
Code *:
Login form

News calendar
«  February 2009  »
SuMoTuWeThFrSa
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728

Search

Site friends

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0


Copyright PCELARSTVO © 2016